66. dan: Whitney spur trail (766) – Milja 783: Njegovo veličanstvo – Forester pass (4023 m)!

Budilica me pokušala probuditi u 4:30, ali je bilo toliko hladno da nisam imao volje ustati. Ustao sam nekih 45 minuta kasnije i u 6 sam bio na putu. Jutro je najčešće najteži dio dana. Tako je bilo i danas. Noge ne rade, hladno je i teško je hodati. Nisam mogao niti bear canister otvoriti koliko su mi prsti bili promrzli. Nikola canister, moglo bi se reći. Krajolik je bio očaravajući od početka hodnje. Šume, potoci, životinje, a sunce je doprinosilo cjelokupnom dojmu. Zaista, najviše volim jutarnje hodnje.

Uskoro sam naišao na potok. Počeo sam skidati tenisice, te odmah pomislio da kad prijeđem potok na drugoj ću strani doručkovati. Krenuo sam, a hladnoća mi opržila noge do boli. 45 sekundi se doimalo kao sat vremena. Izašao sam teturajući od bolova. Dok sam došao do kamena da sjednem okružilo me na desestine komaraca. Ništa od doručka. Moram pobjeći. Popevši se kojih deset minuta od potoka pojeo sam doručak. Nije puno prošlo kad eto novog potoka. Ovaj puta mi se ne skidaju tenisice niti mi se trpi bol. Osim toga, riskiram pad u vodu jer kamenje podno mene je veliko. Krenuo sam uzvodno i naišao na neki klimavi balvan. Uspio sam se prebaciti, što s ruksakom na leđima nije nimalo lako.

Nakon par desetaka minuta opet potok. Tyndall creek. Najveći od svih. Gledam uokolo i nema balvana ni kamenja. Moram preko vode. Odlučio sam da idem u tenisicama. I onako ću se kasnije smočiti na snijegu.

Prošao sam ga bezbolnije i brže nego bos. Kasnije sam malo šljapkao, ali su se tenisice zapravo brzo osušile. Uslijedili su prekrasni vidici i krajolici.

Polako sam se primicao Foresteru i uzbuđenje je raslo. Iz daljine se jasno vidio. Kada sam se primakao podnožju vidjeh tripod i kameru. Koreanci su tu, baš kao što su i rekli da će biti. Njih trojica su kampirali u podnožju i čeklai me. Nakon ručka smo krenuli prema gore. Snimali su moje osvajanje najviše točke PCT-a. U podnožju sam bio u 12. Penjali smo se jako sporo zbog snimanja, ali nitko više nije naišao. Taj dan ja sam bio zadnji koji će proći Foresterom.

Nakon prijevoja uslijedilo je sklizanje niz padinu….na stražnjici. Jako zabavno i svi to rade. Nisam dvojio ni sekunde. Po silasku gaće su mi bile pune snijega, a hlače potpuno mokre. Isplatilo se. Video koji sam snimio je urnebesan.

Potom sam se spustio u dolinu. Koreanci su ostali čekati Jacka još jedan dan. Ulovio sam prvo kamping mjesto. Treba se odmoriti za sutra, ipak sam prošao 17 milja, što nisam jako dugo zbog noge.
Bijaše ovo jako poseban dan. Moguće da sam i prvi Hrvat koji je prošao Foresterom, no to ipak nikada nećemo saznati….:)