64. dan: Milja 753 – Whitney spur trail milja 1 (Crabtree campground): Brutalno

Ustao sam u 5:50 i ubrzo smo hodali. Noge su dobro, s obzirom da teglim jako težak ruksak. Hodajući stalno osjećam neke bolove. Presjeca sad ovdje, sad ondje, sad koljena, sad leđa, sad stopala, sad tetive.
Nakon pola sata pogodili smo tablu prvog nacionalnog parka.

Krajolik je bio prelijep. Bilo je lagano hodati. Čak vidjesmo i dva jelena. Bijahu nam jako blizu. Potom doručak, a onda nastavismo.

Uskoro smo došli i do uspona. Tada je krenulo. Najbolja riječ koja bi opisala kako sam se osjećao bi bila umiranje. Ne znaš ni sam odakle ti snaga, sve boli, lomiš se, loviš zrak, ali ideš. Uspon nas je potpuno slomio. Fizički i emotivno smo potpuno krahirali. Onda ponovno nizbrdica i kada smo došli do najniže točke Jack je uzviknuo STOP! Srušili smo se na zemlju i zamrli. Svaki u svojem komadiću hladovine zaspali smo u roku par minuta. Bilo je podne. U 13 sam se probudio i nastavio bez Jacka. Neka spava, pomislih. Uslijedila je nova uzbrdica. Opet umiranje. Nema zraka i nema. Poput ribe na suhom. Nmv je bila 3200 m. Ipak, nekako sam se prevalio preko prijevoja i krenuo se spuštati prema rijeci. Dosavši malo sam gacao bosih nogu po rijeci uživajući u krajoliku koji je bio očaravajući. Takvo što sam vidio sam na slikama i fotografijama.

Ubrzo je došao i Jack. Pojeli smo, odmorili se i krenuli prema mt. Whitneyu. To je najviši vrh SAD-a izuzev aljaskanskih vrhova. Ne nalazi se na PCT-u nego do njega vodi side trail dug 8,7 milja u jednom pravcu. Jednodnevni offtrail izlet je pred nama.
Pet puta smo prelazili rijeke. Užasno su hladne.  Bole noge od hladnoće.

Na kraju dolazimo do kampa. Ovdje je puno hikera. Susrećemo i Shuntu. Uz tog Japanca nikada nije dosadno. Jack je vidio i Angelu. Kineskinju na koju je slab. Dogovorio je s njom da zajedno idu na vrh. To znači da idem sam. Odlično.