CLDT dan 69: Kilometar 1346 – Kilometar 1379: dnevni potop…..

Noć je bila žestoka, ali jutro je nadoknadilo. Sunce nas je tjeralo iz šatora. Uparilo je i s guštom smo gledali sunce. Iskoristili smo situaciju da osušimo opremu koja je bila dosta mokra.

U nastavku traila smo naišli na velike lokve. Logično, no dobro smo se namučili da ostanemo suhi.

Prošli smo par sela, a potom se krenuli spuštati prema dolini Raše. Baš prije nego smo sišli do doline naišli smo na ogromnu baruštinu okruženu trnjem kupina.

Matt je odlučio pregaziti je, a što ćete imati prilike vidjeti u dokumentarnom filmu, a ja sam odlučio kroz grmlje.

Fotografija ne dočarava koliko je šikara bila gusta. Imao sam štap i udarao oko sebe. Svako malo bih naletio na zid, ali onda bih se ogledao i našao mali prolaz. Na kraju sam, uz mnogo prolivenog znoja uspio, ali uz žrtvu ogrebotina i umora.

Izašli smo u dolinu, malo se rekupirali, a onda se dogodilo ovo:

Uskoro se sručila kiša takve žestine da ranije to još nisam doživio. U zadnji sam čas pospremio fotoaparat, te kroz dvije, tri minute se smočio gotovo u potpunosti. Kabanica je pomogla samo za torzo, što je bilo dovoljno.

Kada je kiša najgore padala do nas je doplovila barka. Bila je visoka, a na krmi je stajao stariji muškarac. Pitali smo ga možemo li se povesti da izbjegnemo nevolju. Sjedi je starac odmahnuo rukom tvrdeći da u njegovu barku smiju samo parovi – muško i žensko. ” Vi ste oboje muškarci!”, prekorio nas je i nastavio s plovidbom.

Kada je kiša prestala našli smo se kod mostića. Stali smo nešto pojesti, a tada je do nas došao pastir iz Makedonije. Bio je usamljen, vidjelo se, pa je s nama pričao sve u 16. Otkrio nam je i dobar izvor vode gdje smo išli obnoviti zalihe.

Nakon sat vremena smo se pozdravili, a ubrzo smo potom naišli na bazen s vodom. Neobične boje, jako nas je obradovao.

Uslijedila je mukotrpna hodnja uzduž porječja Raše. Srećom, nakon par sati naišli smo na birtijetinu uz cestu. Popili smo pivo, a onda nastavili dalje.

Naišli smo na vodovod Hrvatskih voda. Pitka voda, navodno, a u izvorištu plastična boca. Mislim da je to najbolja slika onoga što sami sebi radimo svojim načinom života.

Valjalo je dugo hodati dok nismo krenuli u brijeg kako bismo se preko sela prebacili u primorje.

Bijaše jako kasno kada smo došli na vrh. Sela su bila naseljena, a ljudi su nas promatrali iza šarapolki kao da smo vjesnici kuge.

Kampiralište smo jedva našli sa zadnjim zrakama sunca. Umorni smo slagali šatore i pomalo se spremali za spavanje. Bio je ovo iscrpljujući dan, ali osjećali smo se dobro. Naime, prešli smo mnogo unatoč svemu.