96. dan: Milja 1265 – Milja 1274: Ponovno teški

U 7 smo već počeli s pakiranjem i završnim radnjama pred odlazak. U 10 smo krenuli prema cesti i nakon 10 minuta nam je stala gđa. Crista koja nas je prebacila na 15 milja udaljen trailhead.

Krenusmo. Bilo je oko 12 sati i vrućina je neumoljiva pržila. Bilo je neizdrživo. Nakon jedne milje potok. Tu smo stali pričekati da vrućina splasne. 

U 16 sati smo krenuli dalje. Ruksak mi je brutalno težak. Ovaj puta nisam kalkulirao oko hrane i natrpao sam se do vrha. 

Šume sjeverne Kalifornije su jako tamne i moj Gopro to teško može dočarati. U takvoj atmosferi jeza se lako uvuče u kosti, osobito ukoliko je sumrak. Kada smo složili šatore i legli začuli smo lomljavinu grana. Moj je šator bio prvi do ruba šume pa sam posvjetlio s lampom. Ništa nisam vidio. Počeo sam pisati svoj dnevnik, večernja rutina, a onda je kresnula druga grana. U pitanju nije bila grančica već nešto ogromno. Je li nas bilo strah? Je. Ponovno sam svjetlio u mrak. Grane su pucale na svega desetak metara, ali ništa nisam vidio od stabala. Tada je Matt predložio da zazviždi u svoju zviždaljku. Puhnuo je u nju nekoliko puta. Nakon toga više nismo ništa čuli. Šume sjeverne Kalifornije su uvjerljivo najsablasnije šume u kojima sam ikada bio, a spavanje u njima je izazov za sebe. Srećom, lakše je u društvu, a ja sam tu s prijateljima.